Rodnovjerje

“Jer slavimo Bogove, ne iskamo od njih, tek moć njihovu slavimo, i veličamo pretka našeg Svaroga koji beše, jeste i biće vođa naš od početka do kraja!”   -Velesova knjiga

Ruska zima. Građanski rat pri kraju, sve više i više se nazire pobeda boljševika. Previše žrtava.  Previše emigranata. U tom jednom rasulu, pukovnik carske vojske potražio je sigurno sklonište. Preporučen mu je jedan zamak, kojeg je rado prihvatio. Ušavši, video je da je pre njega već neko bio tu – boljševici. Svaka prostorija bila je u opštem kršu i neredu. Stvari mahom ispreturane, a domaćini pobijeni. Ali i uprkos tome, on je zakoračio u njega. Nedugo potom, napraviće još par koraka, ništa manje bitnih od prethodnih par, par koraka koji su vodili ni manje ni više nego ka otkriću najstarijeg svetog spisa Slovena – Velesovu knjigu.
Otkud ona tu, mozemo samo nagađati. Ali ostanimo pri mišljenju da je Ruka koja vodi i uređuje baš s namerom ovog neprocenjivog otkrića poslala pukovnika Izenbeka u jedan ovakav zamak, da bi našao i da bi nakon ko zna koliko stotina godina Velesova knjiga ponovo ugledala svetlost dana. Tim otkrićem ovaj smeli pukovnik otvorio je vrata ka izučavanju slovenske prošlosti, jer Velesova knjiga predstavlja dokument koji nam govori o najranijoj istoriji nasih predaka, vreme u kojem je Zemlja bila mlađa, a Sloveni složni.

Pored Velesove knjige, postoje još brojni izvori o izučavanju povesti tog perioda. Neposredan izvor je narodno predanje. Kao i dosta hronika pisanih iz pera vizantijskih, arapskih ili germanskih putopisaca. Mogu se dan danas naći ostaci svetilišta, te praznici koji su opstali i potom primanja hrišćanstva.  Ali izvor koji nas nikad neće slagati niti uputiti na pogrešan put je upravo pred nama, svima pristupačan I svima jednako zaštitnički ako se dobro ophodimo prema njemu – To je Priroda. Stari Sloveni nisu dizali velelepne hramove, kao sto su to činili mnogi narodi. Naši preci su se najbliže svom Stvoriocu, nebeskom ocu Svarogu, osećali baš usred onoga što je njegova Ruka stvorila. U prirodi. Pitam se koliko ljudi danas zna da je sama reč crkva zapravo staroslovenskog porekla i da označava drvo ispod kojeg se moli. Sa pojavom  hrišćanstva, kao što znamo, taj termin dobija drugo značenje. Ali razmislimo da li smo bliži Stvoriocu u skučenom prostoru između četiri zida građevine koju je čovek izgradio ili u predivnom prostranstvu, gde je samo Nebo nad nama, gde se čuju pesme ptica, gde se hrastove šume ponosno uzdižu, gde slušamo šapat reka, osećamo vetar na svojim licima… Blagodeti prirode se mogu nabrajati veoma dugo. Tako su razmišljali naši preci, zato su i dan danas poznati po svom brižnom ophođenju prema životnom prostoru. Oni su saznali da ova Zemlja po kojoj mi hodamo, nije samo naša, da čovek nikad neće moći da prisvaja Zemlju govoreći da je Zemlja sami njegova, već je prava istina da je čovek Zemljin, da je ona nasa Majka koju treba da pazimo, a ona nas nikad neće napustiti.

Rodnoverje, kao religija, razvijala se veoma dugo. Nailazimo na dokaze da je bila pristuna i u III milenijumu pre nove ere. Ali ne možemo tačno reći kojim su imenom naši preci nazivali svoju veru. Pre dolaska hrišćanstva u naše krajeve, podrazumevalo se da je svaki Sloven rodnoveran, pa zato verovatno i nije postojao naziv za nešto što je bilo prilično normalno i prirodno među Slovenima. Ipak, postoje indicije da je zapravo Pravoslavlje, čije se ime i dan danas koristi među slovenskim narodima za pravoslavno hrišćanstvo, jedan od naziva koji se koristio za označavanje naše drevne vere. Izvorna reč, jasno je, nema veze sa hrišćanstvom, već podrazumeva slavljenje Prava, nebeske i zemaljske zakone koje je ustanovio Svarog, otac Bogova. Poštovano je više Bogova. Neki od Bogova slovenskog naroda su Stvoritelj Svarog i njegova žena Lada, pa Perun, Svetovid, Veles, Triglav, Morana, Vesna, Mokoš, Dažbog, Svarožić, Jarilo i mnogi drugi. Sloveni su, kao što je jasno zaključiti, gajili veoma blizak odnos sa prirodom. Kao takvi, istraživali su kako ovaj svet, tako i ceo svemir, pa su u to vreme čuvali veoma dragocena znanja o univerzumu. Poznato je da su Grci govorili kako su znanja iz poznavanja kosmosa dobili od Hiperborejaca, za šta se smatra da je to zapravo još samo jedan naziv za naše slovenske pretke. Može se reći da su Sloveni imali i svoj kalendar, a dokaz za to je pronalazak originalnih slovenskih kalendara koji datiraju od II do IV veka nove ere na prostoru današnje Ukrajine.

Rodnoverje, religija naših predaka, religija Prirode i naših rodnih Bogova, ne gubi na snazi ni dan danas, jer ne samo što predstavlja osveženje i utehu od modernog sveta, gde mladi sve vise govore jezikom novca, već je ona, naša Rodna vera, zapravo u srcima svih nas bila i biće. Jasno je da se ljudi polako bude, da shvataju svoje korene i da kreću putem predaka svojih. Ako svako pogleda duboko u svoje srce, ako osluškuje šum vetra, ako uživa u Suncu, ako brine o biljkama i životinjama.Ukratko, ako slavi život, saznaće Istinu, spoznaće sebe i popeće se na jedan viši stepen duhovnosti. Ko tako učini, biće bliži našem Stvaraocu Svarogu. A tada će shvatiti i to da smo sa njim povezani oduvek, ali taj trenutak kada to shvatimo, kada se pronađemo u ovom prelepom svetu, kada shvatimo da smo i mi deo univerzuma, da smo deca Bogova je izvestan za sve od nas i da će trenuci istine pronaći put do svačijeg srca! Tada, sa pravom za sebe možemo reći da smo unuci Dajboga a Svarog će nas kao decu svoju u zagrljaj primiti. Slava i hvala Bogovima!

Krunislav Volk

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s